Једног дана Свети Сава, једном, једном кад није било ништа, сем тишине, посматрао је како Земља заједно с њим молитвује Небо у Хиландару. Његов достојанствени поглед пратио је њемо мицање њених биљних жила и бешумних усана, док је море плавило хриди. Заронио је главу у своје избраздане дланове. Прекрстио је кошчате прсте док је смерно, немим појањем, призивао добробит Србије. Његова часна душа дрхтала је у нади да ће православна вера пламсати Србијом и да ће Хиландар бити веч