Anastasija Kostić: Izbor iz poezije

Ilustracija: Meta AI

Kamikaza

Niko nikada nije zaustavio reku,

pomerio planinu,

isušio okean.

Vetar će nastaviti da duva.

Brane su vam popucale,

tuneli se obrušili,

a prazne ste basene

kajanjem dolili.

Pucalo je staklo,

rušile se zgrade,

dim se peo uz nebo.

Ja sam kamikaza,

ljubav je moja

samoubilačka misija.

Smrt

Šta je toliko strašno u vezi samoće

što ti krv ledi u žilama

na pomisao da umreš sam?

Zar niste shvatili da

život lako postaje zatvor?

Šta je ono što će te sprečiti

da budeš slobodan

onog trenutka kada budeš

sklapao oči,

gubio težinu

i menjao dimenziju?

Život pun bola zato i bi dat,

u bolu čovek teži da bude sam.

Shvatanje plemenitosti smrti

obesmislava strah od nje.

Plačom samo započinjemo život,

niko ga uznemiren ne završava.

Devojački san

U osrednjem hotelu preturaš po koferu,

nemaš šta da obučeš,

žuriš jer kasniš na doručak

koji je neko spremio za tebe.

Čeka te strpljivo u holu

i ne podiže ton na tebe,

kaže da si tako lepa,

jer ti si njemu uvek lepa.

Dao ti je ruže i bombonjeru,

ne moraš da nameštaš sebi komplimente.

Pita te šta želiš danas da radite

i koja vam je sledeća destinacija.

Raspituje se za tvoje želje iz detinjstva,

i priređuje ti ih kao iznenađenja

jer neopisivo voli da nasmeje

devojčicu u tebi.

Pričaš majci da ga tako zamišljaš,

a ona ti s praznim očima kaže:

„Pa ti se nikada nećeš udati.“

Sedam smrtnih grehova

Pohlepa je

što te želim za sebe

i što ti analiziram prijatelje.

Ti živiš zbog svoje svrhe,

ne smem ti kontrolisati život.

Gnev je

to što udaraš pesnicom u zid

kada milosrđe ne stigne da se pusti u krvotok.

Ti si samo čovek, kažeš.

Blud je

to što njime rešavamo probleme,

a kazna je što nismo ni svesni

da ih nismo rešili

čekaju nas kao klizav pod.

Gordost ješto postavljam sve deblje granice,

a ipak se ljutim kad na moje „idi“ odeš.

Ti ne čitaš misli.

Lenjost je

to što čekam da se prvi javiš,

jer sam nekada davno

zaboravila kako reći „izvini“,

manipulacije to uvek urade umesto mene.

Zavidnost je

to što ne želiš više sa mnom,

ali ne želiš ni da nastavim dalje.

Ježiš se od zamisli moje ruke na tuđoj.

Hoćeš da sam sama i da te i dalje želim.

Ponos jeto što znam da to jeste istina,

ali neću ti nikada dopustiti da

moju želju vidiš,

makar izgorela od nje.

Jer ja nisam slaba, vešto se krijem

iza luzerske jačine.

Na kraju je jedina srećato što smo smrtniisto koliko i naši gresi,

pa će nas brzo pokriti zemlja

i ovo neće trajati dugo.

Vratićemo se oboje i

proživljavaćemo isto

dok ne očistimo dušu

za sledeći svet.

Preporod

Možeš da se rodiš

onoliko puta

koliko su ti debeli

materični zidovi

moždanih vijuga

potrebno je

malo volje

malo vere

malo nadei eto,

uzdizaćeš se kao ramonda

od jedne kapi vode,

ili krvi,

junačke i nepredajničke,

što joj oči ne sklapa

radoznalost i pitanje

šta će se sve lepo zbiti

ako ne odustanem sad,

ako svane još jedno jutro,

ako padne još jedna kiša,

ako sačekam još jedno proleće.

Ljubav u tebi je neisušivo seme,

zalivaj ga dokne iznikne u veliki hrast

i pokloni ti hlad

za odmor od rađanja i umiranja.

Moje pesme

Kad umrem

i otputujem negde daleko

u neistražene zemlje,

spalite moje knjige

da kao oseka

ponesem ih sa sobom.

Ne kupujte za mene urne,

dopustite mom telu da nestane.

U taj skučen gipsani prostor

Lsipajte njih,

to je njihovo stanište,

tako im je bilo i u mojoj glavi.

One su večne,

sada su samo zamenile

mesto boravka,

kao turista kome je

istekla viza.

Nelegalno sam ih

čuvala u sebi.

Ako vam ipak misli

postanu nemirne,

to je od njih,

čujte me.

Sipajte ih u more

i rešite se nemani.

Ionako će neuništive

tamo boraviti

samo do prve plime.

Juče

Davim prošlost,

gnječim,gušim.

Vraća se kao bumerang.

Šamara mepo slepoočnicama,

brani mi sadašnjost

zabijajući svoje repove.

Pustite me zle sile,

izopačeni kezoviloših odluka.

Praštam sebi,

bolje nisam umela,

morala sam da preživim.

Umri sećanje,

ne želim da mi grčiš telo.

Zakopala sam te u parku,

ispod drveta

gde se sahranjuju papagaji.

U glavi postoji kutija

kao one za stare knjige,

moram se osloboditi glupih

i prežaliti što sam ih čitala.

Sutra postojii bolje je nego ovo danas,

samo ako jučerašnju kutiju

ostaviš da skuplja prašinu.

Noćna inspiracija

Kovitlanje mislii bezuspešni pokušaji daih bacim u šanac.Misao je zlatna,ona je predivo.Podseća na vlasi kosedevojke iz mojih snova.Pozna je noć,odiše vlažnošću zemljekoja se sprema da dočekajutarnju rosu. To je priprema sceneza predstavu bez puno gledalaca,noćne ptice prespavaćenajlepše činove.Mrak šapuće,valjda iz žalosti za propuštenimi blizini svoga kraja,jasno mu je da njegov nestanaknastupa sa potpunim sjajem.

Boks meč

Zadrži svoje reči za sebe,

moj želudac nije vreća za udaranje.

Moji su pršljenovi krpljeni,

zabole na promenu vremena.

Koža mi je od mleka,

u pravim rukamaklizim kroz prste.

U pogrešnim me raznosi vetar

kao pepeo iz razbijene urne.

Sklagalica sam,

imam hiljadu delova.

Ti nemaš strpljenja da me slažeš.

U redu je ako sada odeš–

to sam rekla sebi.

Tvoja sam lutka,

igram u pozorištu

izveštačene predstave.

Vučeš moje konce

zabavljaju te sopstveni komadi.

Preokret su makaze.

Vadim ih iz svoje kutije,

u njoj nije ostalo nade.

Njima ih sečem,

od gravitacije padam na pod.

Kažem sebi dobro je

koliko još davljenika

dotiče dno?

Remek delo

Iluzije su dozvoljene.

Od malena nas uče

da maštamo.

Ala je lep ovaj svet.

Jeste,

kad lažemo sebe

više puta dnevno.

Hteo sam da te zamrzim,

ali sam poštovao svoju fikciju.

U mojim si očimabila mnogo bolja,

šteta što nisi mogla

njima da vidiš sebe.

Iznenadila bi se koliko

je umetniku lako da te izmisli,

to je par poteza četke.

Moje si preslikano platno

zbog kojeg sam umro

da bi postala remek delo.

Strah od nepoznatog

Ne znam kuda plivam,

vuku me životne struje.

Ja sam zlatna ribica,

žele me pirane,

dobro su maskirale

svoje oštre zube.

Nude mi pomoć,

odmičem perajima,

na ušću sam reke,

bežim u morski bezdan.

Znam da tamo nema sunca, ni boja.

Život je tek u naznakama,

kiseonika nema za sve.

Neprijatelji su mi nepoznati,

ne vidim im lik.

U tami mašu repovima,

njih ne mogu sačekati spremna.

Iznenadiće me kao bol u grudima

u noći kada srce odluči

da je dovoljno kucalo.

Anastasija Kostić je rođena 2004. godine u Gračanici (Kosovo i Metohija), gde je završila osnovnu i srednju školu. Sada je student Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini – Zvečan (grafički dizajn). Objavila je zbirku pesama „Dubina praznine“ (K. Mitrovica, 2024). Učestvovala je na nekoliko književnih manifestacija i festivala u zemlji i regionu. U štampi je njena druga knjiga pesama.