620 godina od smrti prve srpske pesnikinje: Jefimija - Glas žene iz tišine srednjeg veka

„Ne mogavši reći, izrekoh zlatom i srebrom.”

— Jefimija

Ko je bila Jefimija?

Godine 1405. zamukao je jedan od najnežnijih i najtragičnijih glasova srpske srednjovekovne književnosti — glas monahinje Jefimije. Prošlo je tačno 620 godina od smrti ove izuzetne žene, prve poznate srpske pesnikinje, koja je kroz stih, vez i molitvu ostavila neizbrisiv trag u kulturnoj i duhovnoj istoriji Srbije.

Rođena oko 1350. godine kao Jelena, kći vlastelina Vojihne, Jefimija je odrasla u vremenu političkih potresa i duhovnih nadanja. Udata za despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, doživela je porodične tragedije koje su je dovele do monaštva. Nakon smrti muža i sina, Jelena je primila monaški čin i ime Jefimija. Uprkos asketskom životu, njeno stvaralaštvo postaje most između bola i vere, između lične tragedije i kolektivne istorije.

Poezija u zlatu i molitvi

Njen najpoznatiji književni tekst, „Pohvala knezu Lazaru“, ne samo da je literarno delo, već i umetnički predmet – izvezena je zlatom i srebrom na crvenom brokatu, kao pokrov za mošti kosovskog mučenika. U tom izuzetnom spoju poezije, molitve i tekstilne umetnosti, Jefimija izražava ne samo svoje lično poštovanje prema knezu Lazaru, već i svoje rodoljublje i duhovno nadahnuće.

Takođe, njeno delo „Tužbalica za mladim sinom Uglješom“, urezano na srebrnoj ploči, svedoči o majci koja bol pretače u večnost. Njeni tekstovi, iako malobrojni, sadrže univerzalne teme ljubavi, gubitka, vere i žrtve.

Ženski glas kroz vekove

U vremenu kada su ženski glasovi bili retkost i tišina pravilo, Jefimija je uspela da kroz duhovnu umetnost progovori u ime svih žena — majki, supruga, monahinja i pesnikinja. Njena pojava u istoriji književnosti nije tek beleška u margini, već svetionik koji osvetljava početke ženskog izraza u srpskoj kulturi.

Zaveštanje i savremeni značaj

Nasleđe Jefimije sačuvano je u riznicama manastira Hilandar i Lazarice, kao i u kolektivnom pamćenju naroda koji, iako možda ne zna njene stihove napamet, oseća duboko poštovanje prema njenom stvaralaštvu.

Jefimijina umetnost predstavlja spoj književnosti, vizuelne umetnosti i duhovne poruke. Njeno delo je svedočanstvo o vremenu kada je i sam čin pisanja bio hrabrost, a umetnost čin unutrašnje pobune i tihe vere.

Povodom jubileja

Obeležavajući 620 godina od njene smrti, prisećamo se Jefimije ne samo kao pesnikinje, već kao žene koja je imala hrabrosti da progovori iz tišine — i da ta tišina odjekuje vekovima. Njeno ime zaslužuje da bude upisano zlatnim slovima u istoriju srpske i svetske književnosti.

Jefimijina pojava bila je ne samo retka, već gotovo jedinstvena — u Srbiji i šire u Evropi. U vremenu kada su ženski glasovi bili izuzetno retki, a književno stvaralaštvo prvenstveno muški domen, ona se pojavljuje pored izuzetaka poput Marie de France, Trobairitz, Christine de Pizan, Julian of Norwich i Gwerful Mechain. Njen dar da spoji poeziju, vez i molitvu, kao i istorijska važnost, čine je izuzetnim kulturnim fenomenom — i krajnje vrednom pažnje upravo na 620. godišnjicu njene smrti.